SRPSKI HEMIČARI

 

Pavle Savić (Solun, 20. januar 1909. - 30. maj 1994. Beograd), bio je srpski fizički hemičar. Svetski renome je stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri (ćerkom Marije i Pjera Kiri) 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. Oto Han-a i Fric Štrasman-a su na osnovu njihovog rada otkrili nuklearnu fisiju - cepanje uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio je direktor Instituta.  Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta koji se tada zvao Institut Boris Kidrič. Bio je dugogodišnji šef katedre za fizičku hemiju Prirodno - matematičkog fakulteta u Beogradu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Biografija

Pavle Savić je rođen 10. januara 1909. u Solunu koji je tada bio deo turskog carstva. Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno - matematičkom fakultetu Univerziteta i Beogradu 1932. Nakon diplomiranja izabran je za asistenta za fiziku na Medicinskom fekultetu kod profesora dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Sa profesorom Jovanovićem objavio je svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorbcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, dobija 1935. šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanjena poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velikideo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da nadoknadi.

Marijina ćerka Irena Žolio Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koji nastaje neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi,atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejeve periodne tablice tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R_3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R_3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana.

Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedne nemačke grupe koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu. Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija.

Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta.

Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana.

Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklernim reaktorima i nuklearnom oružju.

Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Posle rata, Savić je postao jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je Direktor Instituta Vinča (tada je nosio ime Institut za nuklearne nauke "Boris Kidrič") od 1960. do 1966.

Bio je predsednik SANU od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994.